Od sedamnaeste godine je u kafani, a sa 19 je već bio ugostitelj. Đak je Bate Pežoa, pa ni ne čudi što je baš on Novosađanima otkrio picu pre 46 godina. Svaki lokal koji je držao – “Napoli”, “Kec”, “Akvarijus”, “Točak”… – već bi na otvaranju dobio status kultnog. Nema poznate osobe iz stare Juge koja nije obožavala da zasedne kod njega. Njegove ime i prezime Milorad Stošljević većini ne znači ništa, ali kad se kaže Mile Pica, svima odmah naviru sećanja na neka lepša vremena. Naš ovonedeljni sagovornik, ne samo da je gradska faca već jedna od živih novosadskih legendi.
– Posle osnovnog školovanja u Veterniku i na Satelitu, završio sam Mašinsku školu. To vreme odrastanja je bilo divno i prelepo. Postojao je Dom omladine u Veterniku gde smo kao klinci igrali stoni tenis, svakodnevno se družili. Bilo je nezaboravno. Kad smo krenuli da se momčimo, Futog je bio mnogo atraktivniji od Novog Sada, pa je masa autobusom dolazila na igranke iz grada. Na tom pravcu se sve odvijalo, bilo je mnoštvo kafana, zabava je bila vrhunska. Novi Sad je tada bio predivan i nije bilo nikakvih problema. Svi smo se družili bez obzira da li je neko imao novaca ili ne. Nije bilo klasne podele, svi smo bili isti. Potom odlazim u vojsku, u Pulu. Kad sam se skinuo, odveli su me u Trst da probam picu. Ništa ružnije do tada nisam probao u životu (smeh). To nije imalo veze s ukusima na kojima smo odrastali. Od tog momenta, s 19 godina života, kreće moja ugostiteljska avantura (smeh) – započeo je životnu priču čika Mile.
Po povratku kući otvorili ste prvu piceriju u Novom Sadu, iako vam je pica bila odvratnog ukusa?
– Istina, ali sam u tome video neviđen biznis. Tad nisi smeo da izgovoriš reč pica, bilo je ružno i sramota (smeh). Ipak je to bila 1973. godina pa su svi naručivali, malu, srednju ili veliku “onu stvar” (smeh). Picerija se nalazila iza socijalnog gde je kasnije bilo “Sokače”, a pošto je ulica slepa, bašta je bila velika. Prvih nekoliko meseci, ljudi su dolazili da probaju i nisu bili oduševljeni. Svako normalan bi nakon određenog vremena zatvorio, ali ja sam ostao. Onda sam prilagođavao ukuse, svašta stavljao na picu, isprobavao sastojke, zvao mamu da pravi domaće testo i odjednom je krenulo ludački. Kad sam pogodio ukus, ljudi su se navukli. Ispod dva sata čekanja nisi mogao da dobiješ picu. To se dnevno prodavalo do 1.500 komada. Iz Beograda su dolazili autobusima na picu.
Ušli ste u celu priču, a ništa niste znali o ugostiteljstvu?
– U početku sam tanjire skupljao od komšija. Posle sam od toga napravio štos, pa kupovao različite i govorio kako je to trend u svetu (smeh). Svi moji drugari su radili i pomagali. Visokoobrazovani su stalno bili na picama (smeh). Naravno da sam naučio da pravim picu. Moje pravilo je da ako ne znaš da radiš to što otvaraš, onda ni nemoj da se baviš tim poslom. U ono vreme si ovde mogao da kupiš kvalitetan materijal, pa “Karneks” je imao vrhunsku šunku i izvozio za Ameriku. Morao sam da idem u školu kako bi polagao razliku za poslastičara jer su picu svrstali u slani kolač. Nisam smeo da služim alkohol, a opet je bila gužva. Svaki dan je ispred bilo po hiljadu ljudi. Nešto nezapamćeno. Onda su počele da dolaze poznate ličnosti i postalo je neko mesto. Bora Čorba, Oliver Mandić, Bajaga, ma sve što je valjalo u Jugoslaviji dolazilo je u piceriju. U Ljubljani je bila prva picerija, odmah posle sam ja otvorio. Tek nakon pet godina je otvorena sledeća picerija u Novom Sadu i moram priznati da sam jedva čekao da neko otvori jer je to više bilo nemoguće i neizdrživo. Preraslo je u mašineriju. Tako je i došao nadimak Mile Pica, a svi i dan-danas misle da mi je to prezime (smeh).
“Bata Pežo me je prihvatio kao svoje dete…”
Gospodin Mile je istakao da je najvažnija ličnost u njegovom životu bio Đorđe Stanisavljev, čuveni Bata Pežo. Upoznali su se slučajno, kad je naš sagovornik sa 17 godina vozio auto bez dozvole i prevrnuo se. Naišao je Bata, odvezao ga do bolnice i od tada su bili nerazdvojni, sve do Batine smrti. U to vreme je čuveni ugostitelj držao dvorac u Čelarevu i svako bi veče na putu za svoju kafanu pokupio tinejdžera Mileta u Veterniku, koji bi celo veče provodio u kultnom mestu.
– Bata me je prihvatio kao svoje dete i svakodnevno smo bili zajedno. Imali smo neviđen odnos i to nikad neću zaboraviti. Ceo krem Jugoslavije, boemska svita za poštovanje je bila oko njega. Pesnici, glumci, slikari, političari, sportisti, novinari… Mogu njemu da zahvalim jer nikad ne bih imao priliku da dođem do tih ljudi. Za mene je to bila nemoguća misija s obzirom da sam iz radničke porodice, a naročito u tim momačkim godinama. Svi su me voleli i brinuli o meni. Oni bi po celu noć kartali i pili, meni nisu dali, a i nisam mogao da pijem, ali sam znao da slušam. Naučio sam od njih neke stvari i ko zna da li bi mi kasnije došle. Mi smo rasli da poštujemo starije, pa se i danas tako ponašam. Postao sam nerazdvojan s Mikom Antićem, Janikom, doktorima Zecom i Stojom, mnogim glumcima. Mi smo se baš istinski družili. Ceo život sam od Bate imao podršku i to mi je puno značilo kao i odrastanje u intelektualnom okruženju. Uvek smo se međusobno konsultovali, ali bi uvek svako uradio po svom (smeh). Tako stavljam ja lamperiju u “Točku” i iz aviona se vidi da je kriva. Vidi kako je lepo, kažem Bati, a on uzvraća da nikad nešto lepše nije video (smeh). Stalno smo se tako zezali. Jednom donosim 8.000 maraka da mu vratim, a on viče budalo jedna već si mi dao pare. Bata je bio odličan lik – u dahu je rekao veliki prijatelj pokojnog novosadskog ugostitelja Bate Pežoa (na slici u sredini, sa sinom i Miletom). 
Zvuči neverovatno da se ceo grad okupljao u mestu gde se ne toči alkohol?
– U ono vreme se nije pilo kao danas, tada je bila era koka-kole i drugih sokova. Biti pijan je bila sramota i bruka i niko sad ne može da poveruje u to. Odmah te nazovu pijancem i nisi više za društvo. Znam da prosto zvuči neverovatno. Kasnije sam dobio dozvolu i uveo pivo, ali više razlog dolaska nije bila pica već smo svi jednostavno počeli da se družimo. To je kao da ideš na žurku jer si uvek znao da ćeš nekog sresti. Sve što je bilo znano u Novom Sadu, od fudbalera Vojvodine preko Balaševića do umetnika i doktora, bilo je u piceriji. Ne mogu da objasnim tu energiju, polet, zdravo druženje koji su vladali. Mi smo se stvarno družili svakodnevno, ali i rekreativno igrali fudbal na Sajmištu. Odigramo golišavi protiv obučenih, a prolaznici ne veruju šta vide (smeh).
Gavra je stalno visio kod mene i nikad nije pravio probleme
I nikad nije bilo incidenata?
– Postojao je rivalitet Salajke i Podbare, ali nije se dešavalo ništa spektakularno, uglavnom dečije tuče. Bilo je i bandi po gradu, pa iako je među njima bilo netrpeljivosti, svi smo se družili u piceriji. Bila su to drugačija vremena i zapravo jedini skandal je bio kad je Dimitrije Gavrilović Gavra ubio dva policajca. Ceo grad je bio u šoku. On je stalno visio kod mene, nikad nije pravio problema, a i niko nije znao da je on Gavra, pa ni ja. Pritom, nisam sreo finije, kulturnije i u svemu talentovanije stvorenje od njega. Niko nije ni pretpostavljao da se on bavi kriminalom. Njemu nije trebalo para, bio je iz bogate porodice, pa je ukradenu robu delio drugima. Moj auto je bio na popravci kod njega kad se to desilo. I kažem ja njemu da bi ove što su ubili policajce trebalo obesiti u centru za primer, a on ništa. Ćuti, mrtav ladan. Posle nisam mogao da verujem da je on to uradio.
Znači, Đorđe Balašević je bio redovan gost u piceriji?
– Da, svaki dan smo bili zajedno. Odrastali smo skupa u piceriji, a upoznali smo se preko fudbala. Igrali smo zajedno, a i svi tadašnji fudbaleri Vojvodine su bili s nama na terenu. U ono vreme to je bilo normalno, bilo je to doba sporta. I on je neočekivano postao popularan, kao i picerija (smeh). Kad se zatvori lokal, mi bismo sedeli s njim uz gitaru. Na početku njegove karijere, nas nekoliko je stalno išlo s njim na radio stanice i turneju po celoj Jugoslaviji. Bio je neverovatan talenat i ljudi koji ga ne poznaju, ne znaju da je neviđen genije. “U razdeljak te ljubim” je već bio veliki hit, kad je Tito poželeo da Đole dođe kod njega u Karađorđevo. Dva dana ranije su ga obavestili o tom susretu. Sedeli smo u piceriji Bobe Pavković, Đole i ja, a on je stalno razmišljao šta da otpeva Titu. Hteo je da napravi neku pesmu i osmislio je, tu za stolom “Računajte na nas” koja je odmah postala apsolutni hit.
Bilo je dovoljno da neko kaže da Mile otvara diskoteku i ceo grad bi znao
Zbog čega ste posle 11 godina odustali od picerije?
– Onog momenta kad sam otvorio “Točak”, prodao sam piceriju jer nisam mogao na dve strane. “Točak” je bio ogroman i zahtevao je puno vremena, rada, truda… Međutim, dve godine, paralelno s picerijom držao sam “Kec” (današnji “Gusan”, prim. aut.). Kupio sam ga od Ratka Svilara, a bila je propala kafana, nikako nije radila. Došao sam na ideju da napravim diskoteku. Danas smo potpisali ugovor, a već je sutradan bilo otvaranje (smeh). Donesem zvučnike, pozovem Boru Otića da pušta muziku, poređam sijalice u boji i tu noć je 500 ljudi ostalo napolju jer je tolika gužva bila (smeh). I to bez Fejsbuka, interneta, mobilnih telefona, da ne veruješ. Takav je Novi Sad tad bio. Svi su se družili i bilo je dovoljno da neko kaže da Mile otvara diskoteku i ceo grad bi znao. Stalno su se dešavale svirke, a gužve nisu posustajale. Kad sam shvatio da mi treba sat vremena da izađem iz lokala, počela je malo da me hvata panika, da se nešto ne desi. Zatvorio sam “Kec” i kupio “Točak”.
Kako ste odlučili da kupite “Točak”?
– “Točak” je bio zatvoren jer je čuveni gazda Paja već bio otišao. Moj pokojni prijatelj i advokat Feđa Kolesar predložio je da ga kupim. Smatrao je da ja mogu da ga oživim jer je pre odlaska Paje, najboljeg ugostitelja u to vreme, to bila strašno dobra kafana. Rekao sam da nemam para jer je koštao 250.000 nemačkih maraka, a ja sam imao 100.000. Feđa mi je bio veliki prijatlej, krvav dasa. On počne da psuje, kako nikad nemam para, ode kući, od majke uzme štednu knjižicu, vadi lovu iz slamarice i sakupi mi ostatak para (smeh). Zahvaljujući njemu kupio sam “Točak”. Lokal je izgledao solidno, mogao je odmah da se otvori, samo malo da se sredi. Međutim, nervirali su me ti pregradni zidovi i sve srušim, iako dinara nisam imao (smeh). Opet mi je Feđa pomogao s parama i otvorim je 1981, posle godinu dana renoviranja. Nisam nikad bio tip ugostitelja s ćevapima i pljeskavicama, a u Americi sam video sve na jednom mestu, i restoran, i diskoteka. Tako sam ga i nazvao restoteka “Točak”. Stari gosti su imali restoran, a mladi diskoteku, i svi su mogli da šetaju u krug i biraju zabavu. Bio je jedini lokal tog tipa u Jugoslaviji.
Morao sam da rešim kako da Novosađani ne dobijaju batine kad pređu most
I tako se Novi Sad preselio u Petrovaradin?
– Svi su govorili da je otvaranje “Točka” glupost jer ko će da ide do Petrovaradina u izlazak. Još u ono vreme se na obe strane mosta gomilalo kamenje za gađanje, postojala je ogromna netrpeljivost. Morao sam da rešim kako da Novosađani ne dobijaju batine kad pređu most. Rekli su mi da su braća Topić glavna u Petrovaradinu, pa sam se s njima sve dogovorio. Nikad nisu ništa radili, a ja sam im ponudio da budu obezbeđenje u “Točku” pod uslovom da niko ne dira Novosađane. Bili su oduševljeni ponudom, osećali su se još bitnijim i garantovali su da se njihova reč kod Petrovaradinaca poštuje. Kad bi neko od njihovih pravio problem u diskoteci, oni bi ga prebili (smeh). Trebalo je mesec dana da masa shvati da nema frke ako pređu most. Tako sam rešio dugotrajni politički problem (smeh).
Posle toga je sve funkcionisalo bez problema?
– Jeste, ali su svi očekivali da će me uhapsiti i neće dozvoliti da otvorim “Točak”. U to vreme je najveći privatni objekat imao 80 kvadratnih metara, a ja pravim 1.500. To je značilo da sam kapitalista i nisam dobar primer socijalizmu. I Pinki, inače moj drugar, mi je u šali govorio da će me uhapsiti ako ovi budu naredili. Tada sam izveo fenomenalnu strategiju, sad mogu i da kažem jer je prošlo dosta vremena (smeh). Družio sam se s Joškom Brozom, decom generela Veljka Vlahovića i Aleksandra Rankovića. Išli smo zajedno na skijanje i postali smo prijatelji, a upoznao sam ih preko Bate Pežoa. Rekao sam im da prvih dana otvaranja moraju doći sa sve pratnjom i službenim automobilima, kako bi ovi naši videli da su stigli iz Beograda. Na otvaranju je bilo bar pet policijskih kola jer se nije znalo šta će se desiti. Kad stižu crni mercedesi iz Beograda sa svitom. To je značilo da u Beogradu znaju šta se dešava i da sam tamo gore dobio zeleno svetlo. Sve je prošlo odlično i niko od novosadske vrhuške nije došao da čačka (smeh).
Stariji pričaju da je cela Jugoslavija bila u “Točku”?
– “Točak” je bio institucija. Vikendom su svi hoteli bili puni, sve poznate ličnosti Jugoslavije dolazile su kod mene. U proseku oko 200 njih. Često kažem, da posle mene, u kafanama nisi mogao da vidiš javne ličnosti. Bregović, Bora Čorba, Čola, Oliver Mandić, Šerbedžija, Minimaks, Bata Kovač, Lepa Brena, Bajaga, pa načelnici policije, generali, političari, glumci, sportisti… svi su visili kod mene. U to vreme sam imao jak uticaj na televizije Beograd, Zagreb i Sarajevo i ako ne dobiješ sat vremena šou programa, ti ne postojiš. Kod mene su bile promocije, pa nisam baš primao svakoga. Nikad narodnjake nisam puštao, jer nije bila takva koncepcija. Mada je Brena jednom pevala u “Točku”. Na bini su se okupili Brega, Vlatko Stefanovski, Nele Karajlić, a Brena je pevala pop-rok (smeh).
U “Dnevniku” je osvanuo naslov – “Zabranjeno na Spensu, a dozvoljeno u Točku”
Sigurno je bilo mnoštvo anegdota?
– Dogodovština ima milion. Toliko smešnih scena, da sam ih dosta i zaboravio. Svi znate onu čuvenu Neletovu rečenicu “Crk’o Maršal”. Tad se organizovao “Oskar popularnosti” na Spensu i jedino njemu nisu uručili statuu. Mi napravimo fazon da svi posle dođu u “Točak”, da “Zabranjeno pušenje” svira i da Nele dobije nagradu. Sutra u “Dnevniku” naslov “Zabranjeno na Spensu, a dozvoljeno u “Točku”. Nekako sam se izvukao jer sam imao dosta uticajnih prijatelja koji su znali da to nisam uradio da bi urušio politički sistem, već zezanja radi. “Indekse” sam ja ponovo vratio na scenu i prva svirka ponovo okupljene cele postave bila je kod mene. Brenu i Bobu sam ja upoznao. Sale Popović će poludeti ako ovo pročita (smeh). Nisam imao vremena da sedim sa svima i stavim ja Bobu pored Brene i Saleta da sedi i još odvalim, nemoj da se maznete. Joj, kako je Sale bio ljut, inače moj drug. Koliko sam brakova sklopio, ni ne znam broj (smeh).
Toliko ljudi na jednom mestu, a da nikad nije bilo tenzija ili neprijatnih situacija?
– Zaista, nikad nije bilo problema, iako je skoro svako veče ispred čekalo stotine ljudi da se diskoteka otvori. Kad sam ja mogao da držim red, onda vam je sve jasno, a i uvek su ispred bila dva policijska auta. Jednom došao Željko Malnar, čuveni putopisac, da gostuje, a bio je lep i jako popularan, pa se skupilo mnoštvo žena. Doveo on i nekog pesnika da pre njega promoviše knjigu, a masu to ne zanima, jedva čekaju da vide njega. To ga je uvredilo, pa uzeo mikrofon i počeo sve da ih vređa. Tu je bio neki policajac, pa ga je upozorio da pazi šta priča, a ovaj krenuo da mu psuje majku (smeh). Odmah su ga uhapsili, a ujutru sam ga jedva izvukao iz pritvora. Opičen lik potpuno (smeh). Znali su Lepa Lukić i Toma Zdravković da se ubiju od alkohola, pa vređaju ostale za stolom. Mada je sve to bilo, onako drugarski. Toma je bio baš faca. Čobi je bio s njima, isto se napio, pa se izgubio. Pretražili smo pola Petrovaradina dok ga nismo našli (smeh). Svi smo mi bili drugari, a i bila su druga vremena.
Zanimljivo je da ste ceo život u kafani, a alkohol okusili niste?!
– Nikad nisam pio alkohol kao i svi u mojoj porodici. Neki enzim nam nedostaje u organizmu i jednostavno mi alkohol ne prija. Tek sad mogu da popijem čašu piva. Ako me hoćeš dobrog, onda neću piti (smeh). Zato mi je sport bio sve u životu, pa sam svako jutro ustajao i išao na trening.
U dva sata ide poslednja pesma i zatvaranje, pa makar unutra bilo dve hiljade ljudi
Na koji način ste uspeli da okupite razne profesije za stolom i da se svi slažu?
– Minimaks mi je jednom odao priznanje, da šta god uradio, pola javnih ličnosti ne bi mu došlo od broja koliko ja okupim na jednoj promociji. Dešavalo se i da ih je 20 na bini, pevaju, zabavljaju se, ništa im nije smetalo. Svi su se slagali i družili, a posle fajronta bi kod Janike na Tvrđavi zaglavili do zore. Tako mi je Čola za rođendan doveo pun bus trubača, a ja ih ne volim. Rasturili su me tu noć (smeh). Postojala su pravila. Ako nema mesta, pa makar i Bregović ušao, morao je za šankom da sačeka dok neko ne oslobodi sto. Imao sam princip, da u dva sata ide poslednja pesma i zatvaranje, pa makar unutra bilo dve hiljade ljudi. Devojčice koje nisu imale bus do kuće, moji bi ih konobari razvozili. Roditelji bi sutra zvali i zahvaljivali se. Vodio sam računa, nijednoj ženskoj osobi nije smelo da se desi bilo šta neprijatno. Danas ugostitelji prave najveću grešku i samo računaju, a nema potrebe. Gosti će doći sami, a ti budi čovek, da se osećaju kao da su ti došli u kuću. Možda filozofija mog uspeha u ugostiteljstvu jeste odnos koji sam imao prema gostima. Nikad sebe nisam isticao kao gazdu popularnog mesta, više sam sebe smatrao radnikom kao i svi ostali koji su tu radili. To sam voleo i uživao sam u tome.
Može li se reći da većina ugostitelja danas drugačije vodi posao?
– Sad se sve pretvorilo u biznis. Veruj mi, ja ni danas ne gledam vođenje restorana kao biznis, valjda mi zato i radi. Ne bih da komentarišem druge, ja sve hvalim, gde god da odem. Odveli su me prvi put na neki skup ugostitelja, da me stave valjda na neki položaj u udruženju. Bio sam pola sata i shvatio zašto sam uspeo. Rekao sam im, samo zato što nisam bio član vaše družine (smeh). Nisu normalni, to se svelo na 100 grama onog, 200 grama ovog, salata mora biti tolika…njihovo viđenje je skroz drugačije od mog. U Opatiji sam imao jedan od najpopularnijih restorana u Jugoslaviji, plakali su kad sam odlazio. Uzeo sam lokal u jednoj kući, a svi su mi govorili da je kuća ukleta jer je za 20 godina promenila 19 vlasnika. Ja sam napravio haos, a kad je došao sledeći vlasnik, opet nije radio restoran. Zanemari enterijer, ima mnogo važnijih stvari od toga. Sve zavisi od gazde, ljudi osete, da li si p…da ili čovek.
Svi su mi govorili da je kuća ukleta jer je za 20 godina promenila 19 vlasnika, a ja sam napravio haos
Koji su razlozi zatvaranja “Točka” i odlaska u Ameriku?
– Počeo je rat i u “Točak” su krenuli da dolaze naoružani ljudi, s bombama u džepu, a mi takve nismo puštali u lokal. Bio me je strah da neko od njih ne baci bombu na mladež unutra i preko noći sam zatvorio, ostavio sve i otišao u Ameriku. Nisam se uklapao u to vreme. Razlog su bila i deca. Imao sam sreću da upoznam Nika Bolitijerija, to je bila prekretnica. To je ono kad se s nekim ubodeš na prvu loptu, da čovek ne poveruje. Baš smo se zbližili, postali nerazdvojni prijatelji, na kraju i venčani kumovi. Skoro 14 godina smo živeli na njegovoj akademiji, a ćerke su dobile bespovratnu stipendiju do 11 miliona dolara. To mi je bio najlepši deo života jer sam s decom provodio 24 sata, a i supruga je napustila fakultet, pa smo bili posvećeni ćerkama. U ono vreme sam bio jedan od ozbiljnijih privrednika u Novom Sadu i svi su me kritikovali, što sve ostavljam i idem u Ameriku da trošim pare. E, sad ti veliki kažu da su mislili da sam budala, a ustvari sam jedini uradio pravu stvar. Obe imaju završen fakultet, edukovane su, da im i Ameri pozavide na uspehu. Ne žalim nijednog trenutka zbog odlaska preko bare, jer to što sam dobio s njima, emocije, ljubav, duševna hrana, neprocenjivo je. Odrastale su u okruženju koje ne može biti zdravije i svima koji imaju mogućnosti bih savetovao isto.
Zašto baš preko bare?
– Voleo sam skijanje, pa sam počeo da skijam i na vodi. Još sedamdesetih godina sam s Mićom Uzelcom išao u Ameriku da skijamo, tako da je ona posle dve decenije bila logičan izbor. Mislili smo da ćemo se ubrzo vratiti u Novi Sad, ali kad su počele da treniraju tenis na akademiji, bilo nam je žao da to prekinemo.
I tamo ste jedno vreme držali restoran?
– Kasnije sam otvorio restoran i, naravno, bilo je krcato (smeh). Nikad se nisam osećao kao veliki gazda. Mene nijedan radnik nije napustio. Ja sam i od lopova pravio poštenjaka, svima sam ljudski prilazio. Ja se družim s mojim radnicima, znam kad im treba prići i nešto reći, pomažem im kad su u problemu, moraju da se osećaju dobro. Napravim takvu atmosferu da jedva čekaju da dođu na posao. Kad ne psujem na njih, odmah me pitaju zašto sam ljut i šta nije u redu (smeh). Danas se većina gazda ne ponaša tako, nego radnike smatraju robovima i malim bićima, a oni su osećaju superiorno, iznad njih.
Mora da ste na akademiji Nika Bolitijerija upoznali dosta sportskih zvezda?
– Ne da sam ih upoznao već smo se svakodnevno družili, i to ne samo iz sveta tenisa. I skoro svi su skromni, nema nadmenosti, druže se s decom na akademiji kao da su im rod. Ivan Lendl je kvalitetan čovek, Meri Pirs i Tomi Has su mi kućni prijatelji, Mekinro je krvav dasa, odličan lik, Šarapova je odrastala s nama, s njenim ocem sam veliki prijatelj…ne mogu ni da se setim s kim sam sve provodio dane. Krajinović, mala Danilovićka, Borna Ćorić, Marko Đoković…većina naših i tenisera iz regiona je došlo na akademiju preko mene. Ja sam im tamo bio sve (smeh).
Ipak, ćerke vam nisu završile u profesionalnom tenisu?
– One i dalje igraju tenis rekreativno, ali ih to jednostavno ne interesuje, iako su ponele epitet najboljih u istoriji koledž tenisa. Sad bi bile među 20 igračica kad bi krenule da treniraju. Često smo bili gosti Novakovih roditelja na turnirima i vidimo ga samo na dva minuta. To nije život već suvi profesionalizam. Mene je Meri Pirs prelomila da ne insistiram da Sara i Srna ostanu u tenisu. Rekla mi je kako nikad nije smela da se skine pred momkom jer nije imala nokte na nogama, da s 30 godina nema simpatije, nema emocija, da nakon karijere ne može sebe da nađe i da svi misle da je luda jer ide svaki dan u crkvu. Kad bih vam rekao da su Sara i Srna veće zvezde od Šarapove, vi ne bi ste verovali. Obe su završile fakultet, a većina tenisera se nije školovala. One su svesne da mogu da se nose s bilo kojim društvom u kom se nalaze. Od malena su navikle na poznate ličnosti, pa su se i kasnije kretale u društvu političara, filmadžija i poslovnog sveta. Sad su već prevazišle taj svet, nisu se zaletele. Odustale su od redovnog posla od 8 do 17 sati, pa se sad bave modom. Treba nekad i decu poslušati (smeh).
Novak Đoković svakodnevno radi na sebi i s njim možeš da pričaš o bilo kojoj temi
Blizak ste prijatelj i s porodicom Đoković?
– Imam divan odnos sa Srđanom Đokovićem. Ljudi imaju neko mišljenje o njemu, ali kad neko odgaji troje dece i tako ih vaspita, taj ne može biti budala. On gine za decu i porodicu, i zato ga jako volim i poštujem. Porodica mu je sve. Često mu u šali kažem da on nije pravio Novaka (smeh). Noletu je Bog dao tu genijalnost i prirodnu pamet. On se druži s ljudima iz sveta filma, politike, biznisa, svakodnevno radi na sebi i s njim možeš da pričaš o bilo kojoj temi. Eto, Federeru je najbolji drug Tajger Vuds koji ima tri razreda škole, dok Nadal ne zna prosto proširenu rečenicu da složi. Ne govorim to zato što je Nole Srbin, nego svet zaista nije imao takvog.
Stiče se utisak da je i vama porodica na prvom mestu?
– Deca su mi sve. Sam Bog mi je poslao suprugu koja je napustila posao i posvetila se deci, iako je doktor nauka. Porodica mi je velika podrška u svemu i ništa ne uradim dok se ne konsultujem s njima. Sad mi i ćerke pomažu u poslu. Jako poštujem sve tri i porodica mi je svetinja.
Šta je razlog povratka vašeg u Novi Sad?
– Ćerke su odrasle, pa je vreme da budu malo same sa sobom (smeh). Ostale su u Americi, ali smo svakodnevno u kontaktu i vole da dođu ovde. “Garden” sam spontano otvorio, nisam znao šta ću od sebe, a volim ovaj posao, ne zamara me. Dolaze Novosađani koji su odrasli sa mnom, pa i njihova deca, unuci. Tu je dnevno šest sati smeha i sprdnje. To je sad Novi Sad u malom. Ovde se osećaju kao kod kuće i drago im je što sam spojio dosta ljudi, pa se ponovo družimo. Što kaže jedan, najviše volim ovu kafanu jer kad uđem, mogu da opsujem gazdu, a on me zagrli (smeh).
Kako vam deluje grad posle toliko godina odsustva?
– Promenio se, mada ja to ne osećam jer mi dolaze stari Novosađani. Drugo je vreme, ne samo ovde, već svuda u svetu. Sad je taj novac postao glavni, pa se gubi ljudskost. Malo me nervira što je u Novom Sadu gradio ko je šta hteo. U Parizu se struka bavi izgledom grada, a ne političari, pa je prelaz sa starih objekata na novu gradnju poezija. Idem ja svuda po gradu, od “Frajle” do “Šarana”, nisam od onih šmekera. Svuda mi je dobro i svuda se dobro osećam.
Postoji li recept da se bude uspešan ugostitelj kao vi?
– Budite ljudi, budite iskreni i ne možete promašiti. Držite se svojih ideja i ne dozvolite da vam ih drugi poremete ako u glavi verujete u njih. Svakog saslušajte, ali od svoje ideje ne odstupajte. Izdržite do kraja, to je jedini uspeh, u bilo čemu, pa i u životu. Budite svoji, čak iako je nešto i pogrešno, jer ćete jedino tako biti prepoznatljivi. Moraš da voliš posao koji radiš, ali i da ga znaš. Nije dovoljno da imate novac i otvorite restoran. Morate znati i kuvara da ispravite, pa tako ja moram bolje da pravim picu ili salatu od svakog mog radnika. Takođe, bavite se decom, to je jedino rešenje za uspeh.
KOD MILETA NA MENIJU: Stejkovi, morski specijaliteti, pica bez glutena…
Prema rečima čika Mileta, dok nije video jednog Italijana u Americi kako pravi pice, mislio je da sve zna o tom specijalitetu. Shvatio je da nema pojma šta je pica.
– Italijan je imao peć od 500 stepeni Celzijusa. To sam samo u Americi video. Onda mi je došao Nemac i napravio tu peć na drva s dva ložišta i sad je pica gotova za 50 sekundi. Ako hoćeš da budeš drugačiji, onda sve moraš i da radiš tako. Tako pored pica imamo obrok salate, stekove, dosta jela su drugačija i atraktivnija od drugih mesta. Pratimo svetske trendove, ali vodimo računa i o zdravlju, pa imamo pizu bez glutena, s integralnim brašnom, proteinsku picu. Nekoliko vrsta mocarele i pršuta stižu direktno iz Italije. Otvoren je i “Garden” 2 u Njegoševoj 12, ali nije picerija već restoran s morskom specijalitetima i mediteranskom hranom. Uskoro otvaram i poslastičarnicu pored “Gardena” koja će imati dosta novina, biće po svemu specifična, nešto drugačije, nešto na čega se Novosađani još nisu navikli. Kao neka varijanta Starbaksa – bio je tajanstven na kraju Mile Pica. 
Izvor: mojnovisad.com / / Autor: Dejan Ignjić Fotografija: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.com, privatna arhiva Milorada Stošljevića